Истраживање објављено у часопису Nature Communications открива да су домородни становници Анда, посебно Кечуа из Перуа, развили јачу генетску способност за варење скроба због дуге историје конзумирања кромпира. Ген AMY1, одговоран за производњу ензима амилазе у пљувачки, код њих има просечно 10 копија по ћелији — више него код било које друге проучаване популације. Ово је резултат природне селекције која траје више хиљада година, где су особе са више копија гена имале бољу приспособљеност и већу шансу за опстанак и размножавање.

Научници су анализирали геноме 3.723 особе из 85 светских популација и установили да је пораст броја копија гена AMY1 започео пре око 10.000 година — у временском оквиру који се поклапа са почетком пripитомљавања кромпира у Андима. Ово је један од ретких јасних примера директне везе између локалне исхране и генетске адаптације.

Истраживање такође има шири значај за размишљање о модерној исхрани. Док су претходне генерације конзумирале исключиво локалну храну, данас једемо производе са читавог света. Питање је шта то значи за будућу еволуцију човека — посебно када су производи као што је помфрит постали глобална храна.